Od njegovog sela promenićete pet buseva do predgrađa, niko ne zna kako bi se prošvercovao Aladin, ali kada ste duh iz lampe sve je moguće. Tihi heroj Egipta je doneo fudbalsko proleće u podeljeni Misir…

Kada Egipćani kažu “Hadi”, to je portret malog čoveka, težaka, tipiziranog radnika, kome život promiče pred očima u ritmu porodice, kuće i posla. On na leđima nosi tone odgovornosti, bez gunđanja.

Mohamed Salah bi bio upravo to, da ga “Muhamedova molitva” (tako u prevodu glasi njegovo ime i prezime na arapskom) nije učinila tako brzim i veštim.

I pored toga, njegovi u selu na pola puta između Kaira i Aleksandrije su se dvoumili, fudbal je igra, naporan rad znači hleb na stolu.

“Bog nam je pokazao put”, rekao je jednom prilikom Salahov otac.

Hajde da prihvatimo taj argument Božje volje, izgleda da je sa neba stiglo više od dara, neverovatna upornost klinca koji je prevaljivao par stotina kilometara svakog dana, taj autobus ide jednog dnevno, uz četiri presedanja, od Nagriga do predgrađa Kaira gde je Momo trenirao u juniorima “Arab Kontraktorsa”.

U omladinskoj ekipi nije bilo lako, petorica levonogih brzih kao vetar, dešava se, pa je najmlađi Salah morao na levog beka. Protiv slabijih rivala utakmicu je završavao u suzama, nikada nije bilo vremena da pretrči ceo teren i postigne gol. Na kraju, ipak, završio je bliže golu, u to opasno vreme, kada je već mirisalo na “arapsko proleće”, kada je Hosni Mubarak brojao poslednje dane na brodu kojim je kormilario više od 20 godina. Egipat je porodio sjajnu generaciju. Igrali su na SP za mlade u Kolumbiji, pred tim izlogom mnogima su oči zacaklile kada su izložili Salaha.

Bazel je uspeo da ukloni birokratske i sve druge prepreke kakve bi se mogle pojaviti u zemlji bezakonja i odvede Salaha iz pakla. Liga je prekinuta nakon masakra u Port Saidu, a mlada reprezentacija je igrala sa Bazelom, Salah je za poluvreme dao dva gola, kupljeno!

Iskreno, prvi put sam čuo za njega ne zbog fudbala, već politike. Sećate se verovatno, u trenutku kada su se saigrači pozdravljali sa fudbalerima Makabija u prvom meču kvalifikacija za Ligu šampiona, Momo je odlučio da promeni kopačke. Pravdao se da je to učinio slučajno, da bi u revanšu, umesto da se rukuje, samo dodirnuo ruku protivničkih igrača.

Istina je da je pokazivao solidarnost sa narodom Palestine, kada je dao gol gledao je ka nebu, što je odmah izazvalo lavinu komentara, čak njegov transfer u Čelsi, zbog jevrejskih korena Abramoviča je bio pod znakom pitanja. Navodno u srcu jevrejske države, Salah se molio za nevine žrtve, ne želeći da gleda cionističke zastave. Sve to demantovao je, ali navodno morao da obeća da neće imati takve ispade među “Plavcima”.

Ostatak priče znate, prema Murinju nema zle krvi iako nije dobio šansu.

Posle prve polusezone, Portugalac mu je rekao da se ne vraća, ako ne misli da postane veliki igrač, no Momo nikada nije dobio šansu u Čelsiju. U Fiorentini, sa brojem 74, simbolom posvećenim broju žrtava u Port Saidu nagovestio je velike stvari, posle mnogo natezanja i pogađanja, iako je bio na 18-mesečnoj pozajmici (deo transfera Kuadrada) našao se u Romi i na kraju završio u Liverpulu. Redsi su mu suđeni, želeli su ga još u pre-Klopovoj eri 2015. godine, Nemac ga je prihvatio posle ubeđivanja prošlog leta, želeo je Brandta iz Leverkuzena, mogao je da napravi grešku karijere.

Salah je simbol Egipta, iako ga je njegova država prigrlila tek kada joj je obezbedio drugačiju sliku u medijima. Pre toga su ga kritikovali, kada je poljubio voditeljku na ceremoniji proglašenja najboljeg igrača švajcarskog šampionata, ili kada su mu poslali poziv za vojsku (ne znam da li je bio plavi koverat kao svojevremeno kod nas, ali se toliko prepao da je zaobilazio zemlju u kojoj su ostali žena i ćerkica).

Jer, Salah je bio deo programa koji omogućava Egipćanima da na taj način predstavljaju zemlju umesto nekog peščanog kampa, ali država je trenirala strogoću, ili želela da mu pokaže ko je gazda.

On jeste prošao skraćenu obuku, ali ovde pričamo o kompletnoj službi koja može da bude i tri godine.

“Zar je ovo zahvalnost moje zemlje”, rekao je uplašeni Momo, intervenisalo je jedno od ministarstava gde je neki političar baš voleo fudbal, pa je Salah ostao u kopačkama umesto čizmi, mada sa visećom pretnjom nad glavom, što je pisalo na onim napred pomenutim horor parčetom papira, “Pravo na ovaj poziv ti niko ne može oduzeti”.

Ali, kad pobeđuješ, onda te svi vole. Odveo je Egipat prvi put posle 1990. na Mundijal, spremili su mu poklon, vilu, ali on se zahvalio i zatražio da taj novac ulože u njegovo selo.

Tamo, Alahu iza nogu, napravio je puteve, fiskulturnu salu, teren sa veštačkom travom, čak i autobus ide više puta dnevno, za slučaj da se pojavi neko talentovano dete koje neće morati da čeka noć da bi se vratilo sa treninga.

Imaju i kafić, doduše, u pitanju je limena garaža bez jednog zida, tik uz teren. Skupljaju se da gledaju Salaha, i kažu ništa se nije promenilo. Nekada su ga drugari gledali uživo na terenu, jer dok su ostali stajali, on je igrao, čak ni starija braća nisu uspevala da dođu do lopte od njega.

Na svadbu, Salah je pozvao celo selo i neke od egipatskih varijanti Lepe Brene i Sinana Sakića, ne zbog sebe naravno, već gostiju koji su želeli uživo da čuju najpopularnije egipatske pevače.

Jer, ne zaboravite, Momu smeta buka, nije bez razloga zaradio nadimak “Tihi” u Rominoj svlačionici. U Bazelu su ga zvali “Chance Killer”, smetalo mu je ovo “Ubica”, pogotovo zbog negativnih konotacija vezano za egipatsku kulturu nasilja u ovoj deceniji. U Engleskoj ga nazivaju “Merlin” zbog onoga što čini ove sezone za Liverpul, a prikačili su mu u domovini i etiketu “Afričkog Mesija”, što ga, kažu posebno nervira.

Jer, Mohamed Salah kao ideal vidi Ronalda, podsetimo on je “Hadi”, nego ko radi od jutra do mraka kako bi postao bolji. Tako je na njivama i farmama u rodnom selu, tako je u Liverpulovom “Melvudu”.

Inače, da se vratimo još jednom u prašnjavi Nagrig gde Salah provodi svaki Ramazan. Ohrabruje mlade da ulaze u brakove, radi na infrastukturi kraja i ne zaboravi nikada da mladencima pošalje poklon, u novcu dakako, kako bi lakše započeli novi život.

Neko talentovaniji od mene, na kraju bi mogao da napiše modernu bajku o Aladinu, u njoj bi Salah bio duh iz čarobne lampe.

Naime, jednom su ga, dok je igrao u Aleksandriji orobili, lopov je uhvaćen, Salahov otac je podneo prijavu, ali je popularni sin insistirao da povuče optužbe. Lopovu je dao novac i povukao veze da ga zaposle.

Bajka ili ne, tek ova priča je Salahu zaista pribavila status duha iz lampe, navijači Liverpula će posvedočiti pod zakletvom da ispunjava želje i da gledaju to svojim očima na “Enfildu” gotovo svake nedelje.

Samo da te želje ne postanu previše smele…

TEKST PREUZET SA: Sportske.net