Vrijedna pobjeda u derbiju kola, ali umjesto slavlja – skandal. Nenad Lalatović je na konferenciji za novinare žestoko ispsovao kolegu iz Radničkog 1923 Feđu Dudića zbog čega je, očekivano, naišao na osudu kompletne nogometne javnosti, pa i njegove Vojvodine.
Dan kasnije, Lalatović se javio redakciji Mozzart Sporta da se javno izvini, ali i da iznese svoju verziju događaja.
Prema njoj ni Feđa Dudić nije nevin. No, Lalatović ide redom.
“Želio bih prvo da se za svoj postupak izvinim kome treba, a to su prije svih Fudbalski klub Vojvodina i njeni navijači. Meni je pred početak utakmice bitno bilo samo da pobijedimo Radnički bez četvorice igrača. Da pobijedimo Radnički, koji je došao da nas pobijedi i izbaci nas iz Evrope. I zbog toga sam bio sretan, presretan, plesao sam u svlačionici s igračima”.
Otkud onda one scene u sali za konferencije?
“Još u toku utakmice smo imali verbalni duel, trebalo je da moji igrači iz fair-playa izbace loptu, nisu to učinili. Feđa mi se obratio, ja sam rekao: ‘Nisam vidio’. Onda su poslije toga i oni bili u istoj situaciji, isto nisu izbacili loptu, krenuli u kontru, zamalo nam nisu dali gol. Ja sam se okrenuo i rekao: ‘Zašto sad vi ne izbacujete?’ I tu je bilo malo oštrih riječi, izletela mi i psovka, to je moja greška. Jedina moja greška”.
Lalatović tvrdi da nije pokazivao nikome da će mu prerezati grkljan.
“Ne! Samo sam stavio prst na usta, da ušute na klupi. Bio sam nervozan, a trebalo je da prešutim”.
Sve se, prema Lalatovićevim riječima, nastavilo poslije utakmice, u tunelu koji ide iz svlačionice do sale za konferencije.
“Ja plešem s igračima, mogli smo da budemo na minus sedam, a prišli smo na jedan, i iz te sreće izlazim u tunel, prolazim pored njega, ne javljam mu se. On ubrzava korak, govori: ‘Kako te nije sramota!’ Ja mu kažem: ‘Skloni se!’ On sve vrijeme ide meni rame uz rame i pita me kako me nije sramota. Govorim: ‘Feđa, skloni se, nemoj da me provociraš.’ Pratio me je sve do stolica, onda kad smo ušli, nastavlja, stavio je ruku pored moje, onda sam je ja sklonio, rekao mu: ‘Teraj se! I skočio sam…’ Neshvatljivo. Moja greška, izvinjavam se. Ispao sam seljačina, sramota me je samog sebe što sam zbog onakve glave ja po ko zna koji put ispao primitivac”.
Lalatović se izvinjava, ali uporno ponavlja: bio je isprovociran. I uvjerava: nije Dudića vrijeđao na nacionalnoj osnovi.
“On je tako provocirao Vladana Milojevića, Marku Saviću nije htio da pruži ruku, pa sjetite se poslije utakmice s Mornarom šta je bilo. I on je meni, kad smo igrali, a ja radio u Lučanima, rekao da ne smije u Beograd, jer ga ne voli navijači Zvezde zbog Milojevića. Rekao sam mu: ‘Ne boj se, niko tebe neće dirati.’ Srbija je velika, ovdje prihvatamo i Bošnjake i Arape i Kineze. Pa ja nemam ništa protiv Bošnjaka, u Novom Pazaru me obožavaju. A, zamislite da sam ja ovo uradio u Sarajevu? Nije ni važno, ali kunem se u svoju majku: Ništa mu nisam rekao na nacionalnoj osnovi. Pravi sad žrtvu od sebe, a ovdje je prihvaćen kao Miloš Obilić. I neka je, zaslužio je, ali za mene on nije Obilić, on je samo Feđa Dudić i ja sam njega na terenu ponizio”.
Ima Lalatović poruku i za navijače Radničkog.
“Kao dijete, kad sam imao 18 godina, došao sam u Kragujevac baš kad mi je umrla majka i tamo su mi pomogli da to prebrodim. I ja sam ih, kao igrač, poslije 22 godine iz druge uveo u prvu ligu, slika mi je tamo stajala. Kao trener, samo što nisu ispali iz lige, zvali su me Slavko Perović i Igor Konatar da me preklinju da ih spasim, rekao sam im: Zarad toga što je Radnički bio tu kad mi je bilo najteže dolazim. I spasio sam ih da ne ispadnu. To kažem samo da bih pokazao koje poštovanje i ljubav prema Radničkom imam”.
Ali odnosi s ljudima iz kluba poslije svega neće biti isti.
“Ne mogu da vjerujem da Slavko Perović, koga cijenim i poštujem, piše saopštenje, ni riječ mu nisam rekao. Ti meni ništa u životu nisi pomogao, ja sam tebi spasio život kada se orilo: Slavko odlazi. Kad su htjeli igrači da mu upale auto. Kad me je zvao i molio da nešto lijepo kažem o njemu. On je dobar momak, dobar sportski direktor, ali sad mi je pokazao kakav je čovjek. Njemu je bilo bitno da mu spasim g…cu. Za 100 godina kluba me nisu ni zvali na proslavu. A, preklinjali su me da dođem. I ja sam došao zbog majke, Radničkog i navijača, Đavola”.
Za kraj…
“Poštujem Dudića kao trenera, ali nisam ga sigurno napao iz čista mira. Ja sam ga na terenu ubio, u svim segmentima sam kao trener pobijedio. On je mene isprovocirao. Ja sam ispao najveći seljak. Nisam htio da sklonim. On je počeo da pravi žrtvu kad je vidio da se snima kamerom. On je bio pripremljen za to. Ja sam bio sretan, ja sam bio veseo. Da smo izgubili – ode meni glava. Ali on me je čekao, želio je predstavu i ja sam se, gluperda, upecao. Ispao sam budala, primitivac. Žao mi je, ja to nisam. I još jednom se izvinjavam”.
